Fond za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine organizovao je Okrugli sto na temu „Obrazovanje za sve – pravo ili privilegija?!“ u petak, 20. novembra 2009. godine sa početkom u 14 časova u Sali III Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, Vladike Platona bb, Novi Sad.

Organizovanje Okruglog stola na ovu temu imalo je za cilj da podseti donosioce odluka, predstavnike odgovarajućih institucija i zainteresovane javnosti na to da je društvo u obavezi da stvori neophodne uslove kako bi pravo na obrazovanje bilo dostupno svima.

Učesnici Okruglog stola na temu „Obrazovanje za sve – pravo ili privilegija?!“ su bili: predstavnici odgovarajućih institucija, novinari koji prate teme iz ove oblasti, predstavnici NVO koji se u svojim projektima bave ovom tematikom.

Učesnike seminara je pozdravila Ana Segedinski, v.d. direktora Fonda: - Konvencija o pravima deteta potpisana je 1989. godine, a posle toga doneto je više deklaracija koje se bave konkretnim pravima, ali, i pored značajnih međunarodnih dokumenata, deca su i dalje žrtve raznih oblika nasilja, oružanih sukoba, trgovine belim robljem, eksploatacije raznih oblika - od ilegalnog rada do seksualnog iskorišćavanja… međutim mi ćemo se danas baviti jednim od temeljnih prava a to je “Obrazovanje za sve – pravo ili privilegija?!” Fond za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine organizuje ovaj Okrugli sto povodom Svetskog dana deteta kao podršku grupi udruženja građana koji se bave, kroz svoje projekte, pravima dece a naročito pravom na obrazovanje, kao što su Dobrotvorno društvo Panonija, Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, EHO, Društvo učitelja Novog Sada, Udruženje romskih studenata,... Sa nama su danas i predstavnici relevantnih ustanova i institucija koji će ukazati na probleme i moguća rešenja, kad je u pitanju pravo na obrazovanje za sve. Takođe, ćemo se upoznati s ovom temom iz perspektive novinara koji godinama pišu i prate tu problematiku... A sve iz razloga da podsetimo građane, stručnu javnost i donosioce odluka da se obrazovanje mora učiniti dostupnim svima.

Ljubica Kovačević, specijalna pedagoškinja i dugogodišnja direktorica Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade iz Bačke Palanke, kao uvodničarka istakla je: - Ujedinjene nacije su na posebnoj zaštiti deteta i njegovih prava počele svoj rad još krajem 50-tih godina i bilo je neophodno više decenija da bi se konačno 20. novembra 1989. godine doneo i usvojio poseban međunarodni dokument kojim je otvoreno novo poglavlje u razumevanju i sagledavanju deteta i njegovih prava i potreba. Konvencija o dečijim pravima je svojevrsno uputstvo za sve države sveta o osnovnim dečijim pravima, kao punopravnim građanima. U vreme donošenja Konvencije, verovali smo da živimo u zemlji gde nema kršenja osnovnih dečijih prava, posebno ponosni na naše školstvo, kada smo verovali da su osnovno školskim obrazovanjem obuhvaćena sva deca. Dvadeset godina posle donošenja konvencije, podaci govore da u svetu postoji više stotina miliona dece koja ne idu u školu. Na žalost, verujemo da je danas u našoj zemlji, što se tiče samog obuhvata dece obrazovanjem, situacija daleko lošija nego pre dvadeset godina, iako je prema Konvenciji čiji smo potpisnici (član 28. i 29.), država obavezna da svakom detetu osigura pravo na obavezno i besplatno osnovno obrazovanje. Ono što je pre dvadeset godina izgledalo da se u našoj zemlji realizuje i da imamo obrazovanje koje nudi mogućnost razvoja detetove ličnosti, talenata i sposobnosti do krajnjih granica, danas predstavlja pravu utopiju. Uvažavajući Konvenciju, ali još više pedagoška dostignuća, smatramo da se podjednako moramo baviti pravom na obrazovanje i pravom na kvalitetno obrazovanje. Ukoliko svako obrazovanje nije istovremeno i kvalitetno obrazovanje, a to znači da svi koji se obrazuju, tokom obrazovnog procesa imaju mogućnost za učenje u skladu sa svojim specifičnim potrebama razvoja i mogućnostima učenja, onda takvo obrazovanje nije svrsishodno i ne možemo ga smatrati istinskim poštovanjem prava na obrazovanje. Kvalitetno obrazovanje takođe, ne bi smelo da bude niti privilegija, jer predstavlja izraz prirodnog procesa koji su, odgovorni za obrazovanje dece dužni da prepoznaju, slede i podstiču.

Uvodničarka u temu Danica Stefanović, predsednica Dobrotvornog društva „Panonija“ iz Novog Sada. -Obrazovanje i vaspitanje usmereno je ka sveobuhvatnom razvoju ličnosti i ostvarivanju njenih osnovnih ljudskih prava i temeljnih sloboda. Škola, kao institucija obrazovanja, u prevedenom smislu govori se o državi, u obrazovnom sistemu i njenim obavezama, dužna je da proces obrazovanja sprovodi na principima razumevanja, tolerantnosti, jednakosti, dostupnosti, efikasnosti i poštovanja medju akterima procesa bez obzira na rasnu, nacionalnu, polnu, versku, kulturološku ili bilo koju drugu različitost. Odnosno, država je obavezna da obrazovanje učini dostupnim za svakog pojedinca u društvu. Zašto je ovo važno? Važno je zbog toga što ako država - škola obezbedi obrazovanje po svim etičkim, nabrojanim , principima možemo očekivati da će deca koja su proces obrazovanja po ovim kriterijumima završili postati odgovorni i aktivni građani u društvu. Naravno da se iza ovog postavlja i potpitanje koliko je država ili društvo spremno da prihvati kreiranje odgovornog građanina i koliko je spremno da prihvati aktivnu poziciju i ulogu građanima u društvu. Ako govorimo o obrazovanju kao pravu ili privilegiji sledeća reč koja upućuje na ovu priču jeste pitanje o postojanju intervencija ka inkluzivnom društvu. Inkluzivno društvo kao socijalna kategorija označava ravnopravno uključivanje svakog pojedinca u društvo i sve ono što društvo nudi bez obzira na sve napred navedene različitosti pojedinaca i pojedinki (a svako društvo upravo čine pojedinci i pojedinke). Koliko je Srbija još daleko od inkluzivnog društva svedoči i podatak koji je iznet pre par meseci ili godinu dana da je još uvek oko 85% dece sa različitim oblicima smetnji u razvoju još uvek daleko od obrazovnog procesa.

U diskusiju su se uključili ostali učesnici Okruglog stola iznoseći lična iskustva iz prakse u radu sa ranjivim grupama, zatim primere pozitivne prakse kod nas i u svetu…Uglavnom, problem se svodi na dva aspekta: tešku finansijsku situaciju u kojoj se nalazi celo društvo i stereotipe i predrasude koji vladaju o ranjivim grupama.
Tokom diskusije na temu “Obrazovanje za sve - pravo ili privilegija?!” uobličena su tri nivoa preporuka:

1. Koliko je i da li je privilegija u obrazovanju marginalizovanih grupa tipa dece sa raznim oblicima i stepenima oštećenja ili dece iz Romskih porodica. Kroz diskusije je provejavala preporuka da se od države zahteva da obezebdi jednake uslove i mogućnosti za obrazovanje ovih kategorija kroz obezbedjivanje neophodnih objektivnoih uslova u školama, kroz edukaciju nastavnika i uprava škola za uključivanjem ove dece u obrazovani sistem, kroz saradnju i obuhvat roditelja i kroz stvaranje ambijenta za prihvatanje ovih grupa dece ali i čitavih porodica od, posebno, loklanih zajednica;

2. Drugi nivo diskusija odnosio se na nužnost racionalizacije u obrazovnom sistemu koja se u najvećem delu svela na ukidanje „neracionalnih“ ili malih odeljenja koja čine deca iz, u najvećem delu, nacionalnih zajednica tako da sa procesom racionalizacije za ove grupe dece obrazovanje postaje ustupak i privilegija a ne pravo koje je obezbedjeno intervencijama države. Preporuka, posebno Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje , jeste da se založi da pravo obrazovanja na maternjem jeziku koje je dato kao pravo i po medjunarodnim i domaćim propisima i deklaracijama ostane afirmativno pravo na obrazovanje na maternjem jeziku kod nacionalnih zajednica;

3. Treći nivo preporuka može da se odnosi takodje na afirmaciju prava na obrazovanje sve dece. Podacima je ukazano da deca u selima, posebno Banata, ostaju posle završene osnovne škole izvan obrazovanja zbog siromaštva i nemogućnosti obezbedjenja fionansija za prevoz do odabrane srednje škole u nekom od gradova. Ova konstatacija odnosi se na sve grupe dece bez obzira na bilo koju različitost. Preporuka je da se preraspodelom finansijskih sredstava iz budžeta preusmere na kupovinu školskih autobusa ili plaćanje u punom iznosu autobuskih karata i time se i za tu decu obrazovanje iz privilegije vrati u stanje obezbedjivanja prava za sve i dostupnosti za svakog.