"Identitet stanovnika Kovačice na početku XXI veka sa aspekta kulturne misije i kulturne produkcije umetničkog i tradicionalnog zanata" bila je tema okruglog stola održanog 19. novembra 2005. u Kovačici, pod pokroviteljstvom Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Okrugli sto je održan u okviru UNESCO-ve akcije "Living Human Treasure", a plod je saradnje Fonda "Međunarodni etno centar Babka Kovačica", Srbija i Crna Gora i Tehničkog Univerziteta Košice, Fakultet BERG, Slovačka Republika. Na Okruglom stolu učestvovali su gospodin Martin Zloh, potpredsednik Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, gospodin Varnju Erne, pomoćnik pokrajinskog sekretara za privredu, gospodin Pavel Babka, osnivač Fonda "Međunarodni etno centar", prof. Pavol Rybar, dekan fakulteta BERG (Košice), gospodin Jan Valenćik, gradonačelnik Rejdove, gospođa Emina Ćirić, istoričar umetnosti, prof. Saša Nedeljković, gospođa Ljiljana Milošević, direktorka Fonda za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine i umetnici iz Kovačice i Rejdove.

Direktorka Fonda za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine, Ljiljana Milošević je govorila o proaktivnoj podršci građanskih organizacija u izgradnji lokalnih zajednica, pri čemu je istakla da ukoliko je planiranje i sprovođenje projekata u kontekstu koji omogućuje učešće i inicijativu građana, doći će do osnaženja zajednice da bude uspešna u razvojnim aktivnostima. Pri tome je neophodno prepoznavanje grupa sa najvećim potencijalom, ohrabrivanje učešća i izgradnja poverenja, kao i izgradnja kapaciteta zajednica i nevladinih organizacija za mobilizaciju lokalnih resursa. Prilikom definisanja principa rada potrebno je odrediti koje su to lokalne koristi i lokalna rešenja, kao što su vlastiti prirodni, kulturni, društveni i ekonomski resursi koji će voditi zajednicu u napredak. Takođe je značajan postepeni pristup, pri čemu će realistični ciljevi voditi vidljivim rezultatima koji će izroditi nove inicijative. Kako je istakla gospođa Milošević, sve ovo nije moguće bez jasne vizije i lokalnih partnerstava, pri čemu se razvija poverenje, otvorenost i podela odgovornosti među grupama uključenim u zajedničke inicijative. Isto tako je značajno učešće u planiranju i volonterski rad, koji pored konkretnih rezultata bitnih za celu zajednicu, pruža zadovoljstvo druženja i stvaranja. Gospođa Milošević ja istakla da tradicija i inovacija ne moraju predstavljati dve sukobljene strane, jer zajedničko razmišljanje o vrednostima, idejama i snovima predstavljaju važne kulturne resurse, koji služe kao pokretač razvoja lokalnih zajednica.

Prema rečima gospođe Milošević, zajednica u kojoj živimo i radimo nije mašina, već dinamičan i kompleksan sistem čiji razvoj nije linearan i vrlo je teško predvideti kakav će neka intervencija (ulaz) imati ishod (izlaz). Upravo iz tog razloga, reakcija zajednice ne može biti kontrolisana, a aktivnosti koje bi trebale uticati na razvoj lokalne zajednice mogu imati i neželjene efekte. Svaka lokalna zajednica je jedinstvena po svojim karakteristikama i svaki pokušaj da repliciramo određeni model razvoja je izraz nedostatka uvažavanja specifičnosti pojedinačne lokalne zajednice.
Direktorka Milošević je govorila i o stanju sistema koji se želi promeniti u kontekstu njegove spremnosti za promene, snazi tradicije i kulturi, motivaciji ili otporu prema promenama. U tom smislu se, od onih koji rade na razvoju lokalne zajednice, zahteva otvorenost, fleksibilnost i senzibilnost – pažljivo posmatranje, ispitivanje, usmeravanje, iniciranje promena, uticaj kroz davanje impulsa, ukratko, facilitacija procesa razvoja umesto prostog davanja instrukcija i nametanja rešenja.